Рођена сам y Војводини – где сам завршила основну школу и гимназију. Студије сам завршила у Београду. Одмах по завршетку добила сам посао наставника у Економској Школи. После две године положила сам професорски испит и тиме добила лиценцу. У Економској Школи радила сам седамнаест година, а онда сасвим неочекивано, изненада Држава ме послала у Данску, да радим са децом наших „гастарбајтера“.
После свакодневног путовања у више градова и напорног рада, неопходних припрема за наставу, поред свих домаћих обавеза, успевала сам да део слободног времена утрошим на моју велику љубав према уметности и поезији. Све ово захтевало је много енергије коју сам не размишљајући расипала, а уз то скоро свакодневне кише, хладни ветрови и снег утицали су да се моје здравствено стање из године и годину погоршавало.
До данас, истина од тада прохујало је много времена, имала сам две самостале и једну заједничку изложбу у Копенхагену, једну у Нестведу и једну у Фредериксверку. А онда дошло је до застоја…
Садржај мога живота изненада се променио. Љубав за уметности и поезију добила је супарницу у љубави према најдражим бићима, новорођеним унуцима Марку и Димитрију. Како су малишани расли, расла је и моја љубав према њима.
Прошлост која се крила у моме незадовољству свим и свачим, полако али сигурно се губила. Као и ја да сам се поново родила. И срце и душа силно обрадовани враћали су ме из дана у дан у нови живот. Здравствене тегобе су нестајале и уступале место радостима. Садашњица са свим овим делима и уз мене драгим бићима, обећава лепу и срећну будућност.
Ову изложбу дарујем љубитељима уметности. На светло дана износила сам поруке свога срца и душе. Никада нисам тражила помоћ, већ сам увек пратила своје идеје, машту, мисли и снове. У мени је титрала стрепња али и нада у боље сутра.
Циклус „хармонија“ радила сам тушем извежбаног, стрпљивог цртача.
Сву моју љубав према уметности и поезији гајим још увек. Чак сам у томе и врло активна.